Vesti su oružje rata čija je namena da dobiju rat, a ne da prenesu informacije, govorio je nacistički ministar za propagandu Jozef Gebels. Ništa manju veru u manipulisanje masama nisu imali ni fašisti Benita Musolinija a njihovom upotrebom radija u propagandne svrhe bavi se Tanja Tatomirović u knjizi „Musolinijev mikrofon”.

Osnove rada Tanja Tatomirović napisala je u seminarskom radu na postdiplomskim studijama komunikologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Ovaj novi naslov u izdanju Društva Srbije za odnose sa javnošću opisuje kako je italijanski diktator koristio medije, film i štampu, ali pre svega radio, kako bi pomutio pamet narodu i zaveo ih na put krajnje desničarske ideologije.

Musolini (vladao od 1922. do 1943) umeo je da rukuje mikrofonom. Koristio je propagandu koju autorka određuje kao „jednostranu komunikaciju kreiranu da utiče na ljudsko mišljenje i postupke”. Tatomirović otkriva da su italijanski fašisti shvatili da u rukama imaju moćno oružje koje pokreće ljudske emocije. Ovaj medij je postao „režimski megafon” koji prenosi Musolinijeve govore i manifestacije nadahnute fašizmom. Radio je pripremao Italijane za osvajački rat.

– Svi ratovi vođeni su uz pomoć medija i propagande. U Prvom svetskom ratu ulagano je u cenzuru, kontrolisanje informacija i kontrolu medija. Drugi svetski rat bio je period usavršavanja, a propagandnim aktivnostima pomogli su i novi, elektronski mediji – radio i televizija. Nekada su osnivana ministarstva koja su se bavila propagandom, a u novije doba, osim državnih organa, za ratnu propagandu i spinovanje, angažuju se i specijalizovane agencije i posebni savetnici – objašnjava naša sagovornica.

Još i ranije, piše Tatomirović, na primer u Građanskom ratu u Engleskoj (1642–1646) pamfleti i novine bili su sastavni deo vojnih akcija. Vojska Olivera Kromvela širila je političke doktrine dok je vodila rat.

– Svakako je jedno zajedničko svim periodima u istoriji – načela ratne propagande uvek su bezmalo jednaka, samo prilagođena trenutku i potrebama učesnika rata.

Italija nije bila bogata zemlja i mnogi Italijani nisu imali radio-aparate. Zato bi se okupljali na trgovima i u grupama slušali zapaljive Musolinijeve govore o nadmoći italijanske rase i obnavljanju rimskog carstva. Pravila propagande kojih se držao vlastodržac iz Rima bila su: kratko, jasno, jednostavno, ponavljano do iznemoglosti.

– Podešavanje jezika i tona bitni su u svim medijima, a kada su elektronski mediji u pitanju, ta emocija u glasu ili gestikulaciji i facijalnim pokretima spikera ima veoma veliki uticaj na slušaoce i gledaoce. Odabir i ponavljanje slika i snimaka su takođe bitni, jer slike nekada govore više od reči. Neprekidno ponavljanje najbolji je način da širokim narodnim masama ubacite određenu ideju u glavu.

Fašisti su rukovodili i štampom, ali su bili posvećeniji radiju jer je radio, za razliku od novina koja se obraćaju raciju, igrao na osećanja. Ubrzo su obnarodovali ideju: „Radio u svakom selu”.

– Propaganda se temelji na emocijama. Radio je bio dostupan svuda, čak i trupama na frontu ili građanima neprijateljskih ili okolnih zemalja. Pri tom, radio nije zahtevao značajna ulaganja, a omogućavao je plasiranje vesti i informacija na širem području, uz česta ponavljanja ideja i emociju koja se „čuje”.

Kao pandan zvaničnom radiju koji je širio ideje fašizma, javili su se radio-amateri kojima Tatomirović takođe poklanja pažnju u knjizi. Stiče se utisak da su naslednici radio-amatera, u borbi protiv zvaničnih verzija rata i mira, društvene mreže.

– Društvene mreže, kao najrasprostranjeniji i najdostupniji medij, novi su politički poligon, što nam pokazuju i nedavna dešavanja u Severnoj Africi i na Bliskom istoku. Uvek dostupni, jeftini elektronski mediji koji nam dozvoljavaju kreiranje sopstvenih sadržaja, slobodu komentarisanja i komunikacije uopšte, jesu budućnost, a mogli bismo reći i sadašnjost. Jedan tvit na Tviteru može, poput širenja virusa, izazvati čuda.

Bez propagande nisu mogli ni američki kolonisti koji su se odvajali od Engleza i pisali Deklaraciju nezavisnosti. Koriste je političari, korporacije, institucije. Pitanje je da li su ljudi izloženi propagandi a da to i ne znaju? Gde se sve krije?

– Svuda. Ali propaganda ne mora da znači nešto loše. Naprotiv, često je ona vrlo zgodan alat da se ostvare i objektivno dobri ciljevi. Zavisi samo u čijim je rukama!