Tanja Tatomirović

Musolini (vladao od 1922. do 1943) umeo je da rukuje mikrofonom. Koristio je propagandu koju autorka određuje kao „jednostranu komunikaciju kreiranu da utiče na ljudsko mišljenje i postupke”. Tatomirović otkriva da su italijanski fašisti shvatili da u rukama imaju moćno oružje koje pokreće ljudske emocije. Ovaj medij je postao „režimski megafon” koji prenosi Musolinijeve govore i manifestacije nadahnute fašizmom. Radio je pripremao Italijane za osvajački rat.

– Svi ratovi vođeni su uz pomoć medija i propagande. U Prvom svetskom ratu ulagano je u cenzuru, kontrolisanje informacija i kontrolu medija. Drugi svetski rat bio je period usavršavanja, a propagandnim aktivnostima pomogli su i novi, elektronski mediji – radio i televizija. Nekada su osnivana ministarstva koja su se bavila propagandom, a u novije doba, osim državnih organa, za ratnu propagandu i spinovanje, angažuju se i specijalizovane agencije i posebni savetnici – objašnjava naša sagovornica.

Još i ranije, piše Tatomirović, na primer u Građanskom ratu u Engleskoj (1642–1646) pamfleti i novine bili su sastavni deo vojnih akcija. Vojska Olivera Kromvela širila je političke doktrine dok je vodila rat.

– Svakako je jedno zajedničko svim periodima u istoriji – načela ratne propagande uvek su bezmalo jednaka, samo prilagođena trenutku i potrebama učesnika rata.

Italija nije bila bogata zemlja i mnogi Italijani nisu imali radio-aparate. Zato bi se okupljali na trgovima i u grupama slušali zapaljive Musolinijeve govore o nadmoći italijanske rase i obnavljanju rimskog carstva. Pravila propagande kojih se držao vlastodržac iz Rima bila su: kratko, jasno, jednostavno, ponavljano do iznemoglosti.

– Podešavanje jezika i tona bitni su u svim medijima, a kada su elektronski mediji u pitanju, ta emocija u glasu ili gestikulaciji i facijalnim pokretima spikera ima veoma veliki uticaj na slušaoce i gledaoce. Odabir i ponavljanje slika i snimaka su takođe bitni, jer slike nekada govore više od reči. Neprekidno ponavljanje najbolji je način da širokim narodnim masama ubacite određenu ideju u glavu.

Fašisti su rukovodili i štampom, ali su bili posvećeniji radiju jer je radio, za razliku od novina koja se obraćaju raciju, igrao na osećanja. Ubrzo su obnarodovali ideju: „Radio u svakom selu”.

– Propaganda se temelji na emocijama. Radio je bio dostupan svuda, čak i trupama na frontu ili građanima neprijateljskih ili okolnih zemalja. Pri tom, radio nije zahtevao značajna ulaganja, a omogućavao je plasiranje vesti i informacija na širem području, uz česta ponavljanja ideja i emociju koja se „čuje”.

Kao pandan zvaničnom radiju koji je širio ideje fašizma, javili su se radio-amateri kojima Tatomirović takođe poklanja pažnju u knjizi. Stiče se utisak da su naslednici radio-amatera, u borbi protiv zvaničnih verzija rata i mira, društvene mreže.

– Društvene mreže, kao najrasprostranjeniji i najdostupniji medij, novi su politički poligon, što nam pokazuju i nedavna dešavanja u Severnoj Africi i na Bliskom istoku. Uvek dostupni, jeftini elektronski mediji koji nam dozvoljavaju kreiranje sopstvenih sadržaja, slobodu komentarisanja i komunikacije uopšte, jesu budućnost, a mogli bismo reći i sadašnjost. Jedan tvit na Tviteru može, poput širenja virusa, izazvati čuda.

Bez propagande nisu mogli ni američki kolonisti koji su se odvajali od Engleza i pisali Deklaraciju nezavisnosti. Koriste je političari, korporacije, institucije. Pitanje je da li su ljudi izloženi propagandi a da to i ne znaju? Gde se sve krije?

– Svuda. Ali propaganda ne mora da znači nešto loše. Naprotiv, često je ona vrlo zgodan alat da se ostvare i objektivno dobri ciljevi. Zavisi samo u čijim je rukama!